О БИЈЕНАЛУ
О БИЈЕНАЛУ
Од самог почетка је Бијенале обухватио све области ликовног и примењеног стваралаштва, што је манифестацију учинило јединственом у свету. Наиме, на једној изложби било је могуће сагледати актуелно уметничко стваралаштво у области минијатуре, најпре југословенских, а потом и светских уметника, на најширем међународном нивоу.
Бијенале су од почетка подржали СО Горњи Милановац, Културни центар и Дечје новине, као и бројна горњомилановачка предузећа.
Бијенале су од почетка подржали СО Горњи Милановац, Културни центар и Дечје новине, као и бројна горњомилановачка предузећа.
АУТОРИ И НАГРАЂИВАНИ УЧЕСНИЦИ
У протеклих двадесетпет година додељено је дванаест Гран-прија и 92 равноправне награде из свих области ликовног и примењеног стваралаштва, као и велики број специјалних награда. Награђени аутори из Горњег Милановца су: Милан Милетић, добитник награде за сликарство (дар Музеја Опленац у Тополи) на Првом Бијеналу и Гран-при награде на Другом бијеналу и Жарко Вучковић, добитник Прве награде за цртеж на Четвртом бијеналу уметности минијатуре.
ИСТОРИЈАТ
Горњомилановачки Бијенале минијатуре основан је 1989. године, под окриљем Удружења ликовних и примењених уметника Горњег Милановца.
Идеју о организовању Бијенала покренуо је сликар Милан Милетић, који је учествовао на сличној изложби у Торонту у Канади. У сарадњи са тадашњим председником Удружења ликовних и примењених уметника Горњег Милановца, Небојшом Савовићем Несом, и члановима Удружења манифестација је покренута под називом Први бијенале југословенске минијатурне уметности. Изложба је представљена у Завичајном музеју у Горњем Милановцу од 9. децембра 1989. до 9. јануара 1990. године, а учешће је узело више од 300 југословенских уметника.
Идеју о организовању Бијенала покренуо је сликар Милан Милетић, који је учествовао на сличној изложби у Торонту у Канади. У сарадњи са тадашњим председником Удружења ликовних и примењених уметника Горњег Милановца, Небојшом Савовићем Несом, и члановима Удружења манифестација је покренута под називом Први бијенале југословенске минијатурне уметности. Изложба је представљена у Завичајном музеју у Горњем Милановцу од 9. децембра 1989. до 9. јануара 1990. године, а учешће је узело више од 300 југословенских уметника.
ОРГАНИЗАЦИЈА
Од четврте изложбе (1996) Бијенале добија интернационални карактер, а организацију преузима Музеј рудничко-таковског краја.
Установа за културу, уметност и ваншколско образовање Културни центар Горњи Милановац организатор је Међународног бијенала уметности минијатуре од 1998. године. До сада смо успешно реализовали осам изложби (Пети, Шести, Седми, Осми, Девети, Десети и Једанаести и Дванаести бијенале), а увелико смо започели и припреме око организације „нашег“ деветог, односно 13. Међународног бијенала уметности минијатуре.
Учешће на манифестацији до сада је узело више од 5000 аутора из четрдесетак земаља. Због величине и значаја манифестације у реализацију Бијенала од 2003. године укључило се и Министарство културе.
Установа за културу, уметност и ваншколско образовање Културни центар Горњи Милановац организатор је Међународног бијенала уметности минијатуре од 1998. године. До сада смо успешно реализовали осам изложби (Пети, Шести, Седми, Осми, Девети, Десети и Једанаести и Дванаести бијенале), а увелико смо започели и припреме око организације „нашег“ деветог, односно 13. Међународног бијенала уметности минијатуре.
Учешће на манифестацији до сада је узело више од 5000 аутора из четрдесетак земаља. Због величине и значаја манифестације у реализацију Бијенала од 2003. године укључило се и Министарство културе.
О МИНИЈАТУРИ
Реч минијатура потиче од латинске речи minium, назива за црвену оловну боју, којом су се у Средњем веку исписивали иницијали и натписи у рукописима. Ова реч, тако ђе, у ширем контексту означава ликовну представу малог формата рађену у различитим техникама и на различитим подлогама, слоновачи, пергаменту, папиру или металној плочици. На италијанском miniare значи сликати у малом формату. Минијатура се као посебна грана ликовне уметности развила код Грка, од којих је преузимају Римљани.
Романичка и готска минијатура XII и XIII века носи све одлике ове врсте уметности и под утицајем је других дисциплина у оквиру уметности ових стилова. Постепено се звање минијатуристе секуларизује, из манастирских скрипторија прелази у радионице које су служиле универзитетима и библиофилском укусу аристоктарије и богатог грађанства.
Српска минијатура обухвата период од седам векова, од XII до почетка XIX века, када је потискивање рукописне књиге штампаном завршено, те минијатуре у овом виду потпуно нестаје. Први познати српски минијатуриста био је Григорије, који је учествовао у илуминирању Мирослављевог јеванђеља. Последњи је био Хаџи Рувим, пред Први српски устанак 1804. године
Минијатура је прешла дуг временски период током којег је мењала облик и значај. Доживела је и преживела различите утицаје, трпела промене и пролазила кроз различите фазе. Изборила се за независно и самостално место у оквиру широког дијапазона различитих уметничких дисциплина. Данас минијатуру посматрамо као самостално уметничко дело које поседује различите законитости у односу на друга дела већих димензија. Дух минијатуре се огледа у компактности композиције и способности уметника да се изрази у ограниченом формату.
Минијатура се као ликовни украс текста, односно илустрација, јавља у најранијим временима писмености. У почетку је била искључиво везана за текст и украшавала је грчке, римске и старохришћанске рукописе. Јавља се у средњoвековним кодексима, ирским, каролиншким и отонским рукописним књигама, као и у низу византијских, персијских и арапских илуминираних и, богатом орнаментиком украшених, рукописа на Истоку. Минијатура је, дакле, у почетку, била искључиво допуна и објашњење текста, да би се касније појављивала и самостално.
Минијатура, према томе, није приказивање једног детаља или исечка из већег дела. Напротив, она се осмишљава и конципира у малом формату и представља хомогену и кохерентну целину која садржи израз и све елементе целовитог уметничког дела. Самим тим постиже и остварује основна начела свог постојања.
